„Dobro došli po drugi put u Norvešku” pisalo je u novinama, kada je Stana Tomašević stupila na dužnost jugoslovenskog ambasadora u Oslu, kao prva žena na toj funkciji. Kako, onda, po drugi put?
Norvežani su znali Stanin lik. Engleski avioni izbacivali su 1944. godine iznad Norveške letke pozivajući omladinu da slijedi primjer hrabre partizanke na njemu. Letak je stigao u ruke slikara Arnea Taraldsena. Od sopstvene kose napravio je četkicu i lik nepoznate ratnice prenio na platno. Ta slika pojavila se u ilegalnom listu pokreta otpora, autor članka pozivao je: budite hrabri kao žene Jugoslavije, budite hrabri kao Stana Tomašević.
Stana je otvorila kongres u Drvaru, onaj istorijski. Sjutradan je dobila poziv Randolfa Čerčila, sina britanskog premijera. I zadatak da izdejstvuje avion za prebacivanje štampe sa slobodne teritorije. Čerčil ju je uputio na majora Klarka, šefa britanske misije za Crnu Goru i Hercegovinu, koji je bio očaran njenom hrabrošću. Britanski reporteri željeli su da je fotografišu, ali je pobjegla. Pa je dobila zvanično naređenje. I – otud fotografija na letku. I otud slika u novinama.
Djevojka koja je morala da bira između želje da vidi oca i brata i obaveze da posluša očevu poruku: – Ne predaj se živa. Djevojčice koja se zbog očeve službe selila po raznim gradovima. Učiteljice u malom selu kraj Pljevalja kad je rat počeo. Žene koja je poslije rata završila studije, puno putovala, čitala nove knjige, obilazila izložbe.
Bila je prva žena komesar. Poslanica u Saveznoj skupštini. I prva ambasadorka Jugoslavije.
U Norveškoj je pronašla i nedostajući komadić, udala se za sineastu Eugena Arnesena. Poslije Norveške, još jednom je bila ambasadorka, u Danskoj. Odlikovana je visokim odlikovanjima Jugoslavije, Norveške, Danske, Italije, Holandije i Luksemburga.
Umrla je u ljeto 1983. A iza nje ostao je legat u Zavičajnom muzeju u Baru.
